Ознаке

Одломак из романа „Пасија по Амарилису“

корице романа ПАСИЈА ПО АМАРИЛИСУ

корице романа ПАСИЈА ПО АМАРИЛИСУ

КРАЈ

ПОРУКА АНЂЕЛА

Два анђела намерника зауставе се код једне богате породице да преноће. Породица – негостољубива: уместо у гостинску собу, смести их у собицу у хладном подруму. Када су распремали кревете, старији анђео виде рупу у зиду и запуши је. Тада га млађи анђео упита, зашто је то учинио. Старији одговори: „Ствари нису увек онакве каквим се чине“.

Следеће ноћи анђели доспеше у врло сиромашан дом. Гостољубиви домаћин и његова жена поделише са њима своју вечеру и дадоше им да преспавају у њиховом кревету, да се добро наспавају и одморе. А сами одоше да спавају у штали. Када се Сунце родило ујутро, анђели затекоше домаћина и његову жену у сузама. Њихова једина крава, која их је хранила, лежала је непомично у штали. Млађи анђео је био бесан и упита старијег како је могао то да дозволи. „Први домаћин је имао све, а ти си му ипак помогао. Други домаћин има врло мало и упркос томе нас је госпољубиво примио, нахранио и чак дозволио да преспавамо у његовом кревету, а ти си дозволио да његова једина крава, хранитељица, угине!“ Старији анђео је опет одговорио: „Ствари нису увек такве, кавим се чине! Када смо били у оној собици у хладном подруму, приметио сам кроз ону рупу у зиду да има злата. Пошто је тај домаћин врло похлепан и није био вољан да своје богатство дели, ја сам ту рупу запушио да не може да нађе то злато. Прошле ноћи, када смо спавали у кревету сиромашног домаћина, анђео смрти је дошао по његову жену. Дао сам му краву уместо те сироте жене…“

Ствари нису увек такве, каквим се чине! Понекад се деси тачно то, када се ствари не одвијају тако, као што би требало. Једино је потребно веровати у то да је сваки такав догађај твоја предност. Временом ћеш сазнати! Неки људи брзо дођу у наш живот и још брже оду из њега. Неки људи нам постану пријатељи и дуго остану у нашем животу. Оставе у нашим срцима лепе трагове. И никада више нисмо онакви какви смо били, јер смо упознали доброг!!!

Јуче је историја.

Сутра је загонетка.

Данас је поклон.

Живот је нешто неисказиво и посебно. Живи и уживај у сваком тренутку!!! Узми тог малог анђела и чувај га, он је твој анђео чувар који те пази. Пошаљи га у року од сат времена, а онда нешто зажели. Ако га пошаљеш даље, твоја жеља ће се остварити и он ће заувек бити твој анђео чувар. Ако га не пошаљеш даље, тећи ће сузе и ниједна се жеља неће испунити.

Ова порука је од посебног анђела, зато немој да је избришеш. Тачно сада је неко врло поносан на тебе, неко мисли на тебе, неко брине за тебе, некоме недостајеш, неко жели да разговара са тобом, неко жели да немаш проблема, неко ти је захвалан за помоћ, неко жели да те држи за руку, неко жели да си срећан, неко жели да га пронађеш, неко слави твој успех, неко жели да ти поклони нешто, неко верује да си ти његов поклон, неко те воли, неко се диви твојој снази, некоме је потребно твоје раме, некоме је потребно, да му пошаљеш овог анђела.

Овај mail  стигао је почетком маја 2000. године; након што се пуковник Амарилис вратио са једног путовања (Будимпешта); није га избрисао. Није га ни одмах проследио даље. Две-три недеље после тога, г-ђа Амарилис смештена је на Онколошкој клиници. Тамо је лечена непуна два месеца. Коса јој је сасвим опала.

Пуковник Амарилис је утврдио да је таП послат са једног при-ватног компјутера, неког „Текелијанца“, из Будимпеште. „Порука анђела“ била је истовремено упућена на још четрдесетак адреса; између осталих и на адресу Левенте Лисовића. Почело је лето, а стање г-ђе Амарилис је било све лошије. Сушила се, смањивала као мрезга ораха у љусци. Умрла је 2. октобра, увече; јавили су следећег дана ујутро. Сахрањена је на Новом бежанијском гробљу, неколико дана касније. За време укопа, осим гробара, и пуковника Амарилиса, није био присутан нико више. Гавранови су летели, сударали се са таласима ветра.

После шестог октобра 2000. сетио се поново mail-а, и послао га на двадесетак интернет адреса. Тад је решио да почне да пише своју Пасију, али није ишло лако. Запео је, чим је записао: „Изгубио сам године са том женом. Најбоље године…“ Месец дана после тога пензионисан је по кратком поступку. Одлазио је суботом, обично после доручка, на гроб покојне г-ђе Амарилис, остављајући тамо свеже руже. Био је већ новембар. Једне од тих новембарских субота, угледао је, недалеко од гроба своје покојне дружбенице, и свежу хумку са пирамидом, на којој је писало: + ЛЕВЕНТА

ЛИСОВИЋ 1949-2000. Вратио се у празан стан тога поднева, и почео да пише своју Пасцју. Писање му је што се каже ишло од руке. Написао је „Фатум. Београдску кугу“, за две ноћи. Изгледа да му је његов анђео чувар помогао. Изгледа да „Порука анђела“ ипак помаже. Када је написао и „Наставак“, све је то прекуцао, и помишљао да пошаље часопису Тамни вилајет.

Међутим, није тада послао. Прво је хтео да „тестира“ уредништво часописа Тамни вилајет и послао им једну краћу ствар. Тај прилог је потписао псеудонимом Мирча Жодин. Послао га је са једне новосадске поште на београдску адресу часописа. О себи није ништа написао. Јер, шта би имао да напише? Није чак написао ни своју адресу стана. Часопис Тамни вилајет објавио је прилог у следећем, децембарском броју 2000-те, не изоставивши ни један зарез, уз молбу (објављену при дну) да аутор достави своју адресу стана и број жиро-рачуна редакцији… Наравно, није то учинио, јер пуковник Амарилис није сањао о слави; његов циљ је било нешто друго!

На адресу часописа Тамни вилајет, крајем септембра 2004. године (и након што је објављен последњи наставак тзв. Историј jучерашњег дана, стигла је нова пошиљка – Долона Мосиног алиас Мирче Жодиног алиас пуковника Амарилиса: Пасија по Амарилису (Крај). Препоручена пошиљка је упућена са земунске поште. Уредник Роман Орфелин је, прочитавши садржај те нове пошиљке – отишао до споменуте поште, покушавши да сазна нешто више о евентуалном пошиљаоцу. Имао је среће да разговара са службеником који је примио пошиљку, и који се сећао пошиљаоца. То су, у ствари, били једна елегантна госпођа средњих година и господин који јој је правио друштво, који није имао више од педесет и пет година. Службеник се присетио да је госпођа у једном тренутку ословила свога каваљера по надимку, можда Лента, можда Левента, или Мента? Нова пошиљка (човека који је упорно и вешто скривао свој идентитет од уредништва) садржала је четири невелике целине, уредништво објављује понешто од тога…

Полеђина корица романа ПАСИЈА ПО АМАРИЛИСУ

Полеђина корица романа ПАСИЈА ПО АМАРИЛИСУ

____________ Извор: Лукић, Мирослав: Пасија по Амарилису. – Пожаревац, Центар за културу, Едиција Браничево, 2008, 327 стр., 21 цм. – Одломак: стр. 312 – 314  (Заинтересовани преводиоци могу да се обрате аутору на адресу miroslav7275@gmail.com )

Advertisements