Ознаке

(Препев Владимир Јагличић)

Снежна воденица

Март је тресао окна, смело
сводећи сав дом с ума.
Изненадном олујом белом
навали зима, с друма.

Сломи зрцала, подметаче,
разби небосвод спрата,
а безочне је помагаче
нахушкала на врата.

Слепо срце хуј мучи њен
срчом, отпалим кречом,
јер не зна проћи, такав трен
протицаше ко вечност.

А ја са ломном успоменом,
зелембаћ, кицош учен,
био сам снежном том променом
ко нежношћу дотучен.

Кући стигавши тек на опип,
испивши коњак чило,
реших: прелеп је, јер ме опи,
живот; а ништавило.

Јер промени Фортуна тежи:
мешај… Посоли… Налиј…
Нек воденица меље снежић
у заоблачној даљи.

Нек тресе стакла, нека веје
лукави месец март.
Са зимом скупа, пролеће је
промашило свој старт.

Само ја, с ломном успоменом,
зелембаћ, кицош учен,
остадох снежном том променом
ко нежношћу дотучен.

20. марта 2003.
 
За време опела

Немилосни обичаји као фурије
и ритуал, далеко страшнији од оргије;
за живота био ти Јегором или Јуријем,
у земљу, свеједно, одлазиш ко Георгије.

20. новeмбра 2003.
Црква Вазнесења код Никитинских капија
 
* * *

Јарким сунцем обливена
лови честа сваки трен.
Златна јесен сваког трена,
пецка, језик пецка њен.

То сред жутог лишћа клижу
рујни трази преко зрака,
настављају да сустижу
вечност мрве тренутака.

Упамтимо сев пронесен,
тај заветни златан час,
то блаженство с којим јесен
сен осени изнад нас.

19. септембра 2004.

* * *

Хладнија је ноћ сред грмља,
у барама лед се злати.
Неуморно шума мрмља
пар стихова непознатих.

Хладни ветар збија звуке,
жар чувстава гна кроз пустош.
Гране вену као руке,
ка топлини хоће људској.

Спи сеоце у низини.
Годинама, ноћ већ траје.
Месец струји на висини
ко кишицом, влажним сјајем.

Све оштрије сенке, јуре
јутру, сјајем да се мере.
Згомилане речи, штуре,
никако да разаберем.

Само не заборавити
сјај сребрних вишњих сфера,
лед што крцка у павити,
и звиждуке птичјих пера.

19. септембра 2004.

* * *

Сакупљам камичке.
Шта открих у њима?
Видим веђе, сличне
шкриљчаним очима.

Отисак и знамен
олуја минулих.
Видим ко кроз камен.
Питам (нису чули!)

не камен што ћути,
већ себе, изнова:
нећемо л тонути
у таму векова?

Да праунук драг
изучава језик,
отисак и траг
олуја ишчезлих.

19. септембра 2004.
 
* * *

Светлуца лисје, из заклона.
Као жар мења боје, с трема.
И важнијег од тог закона
ни у физици нема.

1. октобра 2005.
 
После опела

Шта се у животу нашем непоправљивом измени?
Били смо робови, јесмо, биће нам и унуци.
Само су значајно комфорнији – и дрвени и лимени –
постали сандуци.

7. фебруара 2008.
 
Сонет о киши

Киша од поноћи већ поче да слета,
куцаше о окна као песницом;
да што брже уђе и у овај дом,
чинило се, тиме беше заузета.

Никако да заспим; окусивши, мутно,
мало кубанскога рума, ко пред слом,
одједном помислих о куцању том:
да звучи порочно, штетно, чак злослутно.

И тако сам једва дочекао расвит…
Рђава, очито, навика је, сасвим,
аз воздам! – тврдити себи, читав век.

Нека су све гушћи на небу облаци,
свом снагом сазвучја које не одбацих
и ја ћу лепоту саздавати тек.

12. марта 2009.

Залазак

Не требам ником. Док лежу заласка копрене
тамнокожа девојка, јасно је, не воли мене,
с усхитом очијука са стаситим мулатом…
Он је заузет вином и заласка позлатом.
И тај хавански залазак у ово лето поспано –
све је чиме сам данас, на срећу, богат остао.

2. јуна 2009.
 
* * *

Оде нараштај Лењина,
ал са истом храброшћу плотском
Лимонов игра Калињина
и, чак, помало Троцког.

21. марта 2009.

Исходишна

Гробља мраз васељенски.
Зрак опија ко вино, помало.
Умро је Андреј Вознесенски.
Одавно, уосталом.

Издахну државни мар,
с песником по потреби…
Ма како негово дар
мало је, сам по себи.

Како је важна атмосфера
светости или греха!
Царује нова ера,
не стиха, плаћеног цеха.

Чар суграђанства – пала,
либерална чорба – накисла.
Не зујка више Ала
о милион латица.

Свуд задах бизнисменски.
Дечко је тезгу изнео.
Умро је Андреј Вознесенски.
Ко да и није живео.

4. јуна 2010.

У истом трену

С. Главјуку

Пријатељу је умрла мама,
и у тај исти тренут ледни,
зачу, одједном, крик последњи…
Тако сад стоје ствари с нама.

И он сам скоро да не свисну:
да није „Хитне“ – и лекара
што схвати тугу сина присну,
и обузда је, да не хара.

Опростите ми што, на речима,
груб сам; осећам тај бол слепи
са којег смртна коб, пред свима,
не може усне да одлепи.

Постоји међу људима блиским
факат крвнога сродства,
кад, добра ради, бићем чистим
завлада љубав проста.

И јеца дух, и плот позива
предосећањем краја;
и дрхтај наша срца жива
у истом трену спаја.

13. јуна 2012.
 
Расвитник

Ј. К.

Зашто вам није Блажејевски Блок!
Жалим, питајте његове стихове.
Кувалдин, ево, узима свој блок
и демонстрира по њему штрихове.

Мого је да не спава целе ноћи
а при том сваким потезом ко нов –
новацима да буде од помоћи,
негирајући да је – Трифонов.

Па откуд хитрост какве више нема,
да чисти икону од чађи и плеве?…
Ево је опет поновити спреман
магијске покусе Торичелијеве.

Ал, расветливши пустошнију ноту,
он расветљава – не мање, већ више:
фалусну лепоту
генија којег и не приметише.

12. јула 2012.
 
 

Из српске свеске

* * *

Чак и уз наш сувишак
овуда нешто ме вуче:
српски су градићи ипак
градови, не од јуче.

У сваком горде цркве
и јаких кућа кам;
ни ноћу сјај не мркне,
светли околиш сам.

Ту пријатељство сретни
уз густ шарениш стола!…
И пустош ће да светли!
Светлиће магла гола!

На путу из Београда у Лозницу, 22. септембра 2012.

* * *

Оставите подсмехе несите…
Нема мира душа од те руге!
Дечак има под оком кесице
пуне неке неовдашње туге.

Не помаже породично добро,
он не живи живот среће, здравља…
Не прецрта он Косово родно,
њим испуњен, још не заборавља.

На путу из Београда у Лозницу, 22. септембра 2012.

* * *

Раширена је сад европска карта,
мамку слобода из шаке расипа…
Ал протест против тих нових стандарда
испуњава ме, ипак.

Србине, брате, реци да су теби
стране те бајке, Отаџбина преча;
нећемо живот по туђој наредби,
врела словенска крв нам је претеча!

На путу из Београда у Лозницу, 22. септембра 2012.

Песник

Реч „песник“ звучи као весник,
и навештава да нови дан креће:
стално ти тесно, ако си песник,
међ градовима и дрвећем.

Песник налази мудру фразу
незнано зашто, и куд то води;
песник пропише свој указ указу,
често, вилом по води.

Уморио се од својих пророштава,
али не може натраг да их враћа;
у родни језик он се усељава,
а сваки стих му затегнут ко праћка.

Лозница, 23. 09. 2012.

* * *

Сво памћење ми оплиће
души утеха, нада –
уз шумски шушањ Лознице,
дисање Београда.

У свест се слије сребрним ликом
чистог говора српског женство…
Хтео бих да будем посредником,
да схватим савршенство.

Пријатељских срдаца додир,
а истој жеђи свак се дао…
Важну мисију ка слободи
Вук Караџић нам завештао.

Ко да ће данашњи наследници
ка будућности братској кретати:
сви читаоци, сви песници
овде ће се све чешће сретати.

Лозница, 24. 09. 2012.

Блага вест

Предивни српски песници,
као цврчци су грлати.
Са истом мером у свешчици,
скинем цвикере, узвратим.

И родна реч, сред звукова,
зрикавчева је сила.
Ради сличнога улова
не треба преплет крила.

Земни смо ми, и наш пут прођен
не да нам на небеса;
И Вук Караџић с нама, такође,
до данас твори чудеса.

Шаље нам, наравно, он, с природом,
благу вест што с нама освану;
ваздух и сунце, с небосводом,
нек овде занавек остану.

Београд, 25. септембар 2012.

виде

     Видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/sneznavodenicaviktorsirokov

 

________________________

Виктор Александрович Широков рођен је 19. 4. 1945. у Молотову (сада Перм). Прозаиста, есејиста, књижевни критичар и књижевни теоретичар.  Ради као офтамолог у Перму.  Уз медицину, 1976. завршава и књижевност на Факултету „Горки“.

Од јануара 1974. живи у Москви. Постаје виши уредник у „Литературној газети“. Ради и као главни уредник издавачке куће „Експрес“, затим као директор часописа „Рускаја виза“, заменик генералног директора „Културе“…

И за издавачку и за преводилачку активност добија висока признања.

Стихове пише од девете године, а објављује их пола века.

Аутор је 14 збирки стихова, више од 20 књига превода са енглеског језика и језика народа бившег Совјетског Савеза. Преводио је Радјарда Киплинга, Оскара Вајлда, Ричарда Бернса, Владимира Набокова, приповетке Агате Кристи…

Члан је Савеза писаца и Савеза новинара Русије, као и дописни члан разних академија у Русији.

Лауреат је првог Међународног фестивала словенске поезије – за најбоље преводе стране, и националних поезија Руске Федерације – на руски језик.

Advertisements