Ознаке

Ови редови могу бити веома поучни за сваког песника, оног древног и оног савременог. Па и овог који потписује ову књигу. (Moara parasitaПуста воденица.)
Песник јавља својим пријатељима да је завршио, заокружио једну важну ствар. Ово можда није и најцрвенија ружа на свету, али аутор се унапред радује што ова ружа неће бити у складу са оном хаљином коју су носили у његово време девојке, а бога ми и доста мушкараца које су савременици сматрали песницима.
Иако, можда накит вреди више него цвеће, ову ће књигу извлачити, верујем, и када буде била прашњава, јер овај архив у оснивању је, можда, место за скупљање правих адиђара, како би рекао Вајлд …
Никоме другом није посвећена, до оном славују из Вајлдове приче о ружи и славују (в. у књ. Кантервилски дух и још неке приче, Изд. књижара „Напредак“, Београд, 1921, стр. 64, и даље).
„… А кад Месец засја на небу, Славуј долете на Ружино Дрво и
притиште својим грудима трн. Целе је ноћи певао са својим грудима наваљеним на трн, а хладни, кристални се Месец наже доле и слушаше. Целе је ноћи певао, а трн му се забадао све дубље у груди, а крв му је отицала поточићем.
Он је најпре певао о рађању љубави у срцима девојке и дечака. И на
највишој гранчици Ружиног Дрвета се расцвета једна зачудо лепа ружа, листић за листићем је следовао као што је ишла песма за песмом. Бледа је била, у почетку, као магла која лебди над реком – бледа је била као стопе јутра, па сребрнаста као крила зоре.
Као одблесак руже огледане у сребрном огледалу, као сенка руже која се огледа у бистром извору, тако је блед био цвет који процвета на највишој гранчици Дрвета.
Али Дрво повика Славују да притисне још јаче својим грудима
трн. „Притисни још јаче, мали Славују“, повика Дрво, “ јер ће сванути Дан, а Ружа неће бити готова“.
И тако Славуј притиште још јаче својим грудима трн, а све јаснија и јаснија биваше његова песма, јер је сад певао о рађању пасије у душама човека и девојке.
И некаква нежна румен обли ружине листиће као румен у лицу младе кад јој младожења пољуби усне. Али трн још не беше доспео до срца Славујевог, те, због тога, и Ружино срце оста бело, јер једино крв срца Славујевог може да нарумени Ружино срце.
И Дрво повика Славују да притисне још јаче својим грудима трн…
И тако Славуј притиште још јаче трн својим грудима, а трн му
додирну срце, те му се разлеже пуцањ од бола кроз срце. Горак, горак је био његов бол, а његова је песма постајала све дивљија и дивљија, јер је сад певао о Љубави која се усавршава Смрћу, о Љубави која ни у гробу не умире.
И чудновата ружа сва поцрвене, као ружа источног неба. Румени су јој били листићи, а румено као рубин њено срце.
Али је Славујева песма постајала све слабија и слабија , те он почне да  лупка својим криланцима, а некаква скрамица се навуче на његове очи. Слабија и слабија постајаше његова песма, и он осети да га и у грлу нешто гуши.
Тада даде и свој последњеи излив музике. Бели Месец то чу, те и он
заборави на зору и луњаше по небу. Црвена ружа такође чу ту музику и сва се стресе од екстазе и отвори своје листиће свежем јутарњем зраку. Ехо однесе ту песму у пурпурну пећину на брегу и пробуди њоме успаване пастире из њихових снова. Лебдела је кроз шеваре о реци, и река однесе абер мору.
„Гле, гле!“ повика Дрво, „ружа је сад готова“ ; али Славуј не одговори ништа, јер је лежао мртав на високој трави са трном у своме срцу…“

Advertisements