Ознаке

Хуго фон Хофманстал ( 1. фебруар 1874, Беч – 15. јул 1929, Беч; чије ми је преведене песме послао прво Јагличић, па Живановић, песник трагичне судбине; покушавао је да обнови античку драму, ренесанс, шпански бароко). Већ са 18 година верује се да је прочитао све што се могло наћи из античке, француске, енглеске, италијанске, шпанске и немачке литературе, а изгледа да је познавао и руску. Написавши и објавивши прве песме (1898), имао је срећу да одмах доживи признање као генијалан. Превод његових песама лежи на мом столу. Читао сам га када сам иза себе имао написаних више од 20. 000 стихова. Поново га читам. Рецимо, песма Сан о великој магији, започиње лепо, једноставно. Реч је о песнику који је сањао и призивао сан који је  Више царски него бисерова ниска, / свеж ко младо море у зоре немирне… О духу песника је лепо написао: Висок је господин наш дух златоусти – /  ређе је у нама, чешће у звездама / престо дигне, а нас  сироте напусти; // али он је ватра у најдубљој сржи, / и јер открих у сну што нећу по дану, / беседих с том ватром што даљине пржи // и живи у мени ко Ја на мом длану (1895) . Хофманстал је писао песме и написао је стихове који су равни чуду; песников дух је прожет великом магијом; силазио је до дубина извора и сржи; и у тој поезији су ницали опали из сена. Најбоље су оне песме овог песника када за дух песников није важила моћ  земљине теже. Познато ми је то скоро неизрециво стање; осећао сам га – све до бомбардовања  земље (1999)…

видети више: http://it.wikipedia.org/wiki/Hugo_von_Hofmannsthal

Advertisements