Ознаке

У дом ујака сам, покушавам да се сетим, стигао, али нису хтели да ми отворе врата; неке жене; препречиле су се у вратима и прозорима : шта су то имале да ми приговоре? Ипак сам ушао. Видео неке  џемпере, обукао један, гледајући кроз прозор, јер то је био северни прозор ујкиног дома кроз који сам видео како улазе у ауто. И не знам да ли затим или нешто касније, видео сам оца како стиже у двориште и хвалише се како је ноћ провео са неком млађом учитељицом родом из правца из којег долећу црна јата. Провео је ноћ са  женом која му се понудила, која је  наводно у некој вези са мном : ту особу сам у збиљи познавао и ништа према њој нисам осећао осим…равнодушности. Није важно да ли сам био разочаран понашањем оца, и не знам шта је даље било с њим, и како сам се нашао у неком пределу којим доминирају врбе и мочвара; неки су људи у измаглици нешто пословали…То је можда био пут који води преко моста, пут преласка у дубље слојеве страве. Заиста, сличан постоји и води све до газа преко реке према суседном селу… Колона је ишла према неком мосту, и ја сам пришао високим црним људима и отпочео разговор са једним. Ко је он? Професор универзитета? Као и његов сапутник, који ме је познавао? Налик на М. С. Нисмо се упознали, а разговарали смо.

 

(Покојни Срба Митић у осредњој  песми „Сан“, дотакао оно битно и неизрециво о сну, том чуду, што изражава  драгоцено неодбегло, наше неотето: Стотине мене / Тамо негде онамо…   )

Advertisements