ПОЧЕТАК И КРАЈ, или ОТПОЧЕЛА ЈЕ ДУГО ИШЧЕКИВАНА МЕЉАВА / Бела Тукадруз

или о нечему о чему су у Србији – ћути.

==============================

Књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ+ објавио је у броју 3. (Београд, субота 21. април 2014), у оквиру рубрике НЕИЗБЕЖНО (Превредновање) „ФУСНОТЕ ВРЕДНЕ ПОНОВНОГ ЧИТАЊА“, подужи, веома критички текст на преко 6 великих стубаца. Сви прозвани тамо – или нису видели тај број часописа, или јесу, али су одабрали ћутање као одговор. Ко ћути – девeторици одговара, кажу. У време док је припреман тај број часописа, понудио сам СКЗ, рукопис мог новог романа- наравно, главном уреднику. Одговор је брзо стигао, али не од уредника којем је рукопис био упућен, већ од трећег лица. Навешћу фотокопије мог писма и одговора СКЗ, али пре тога бих замолио, евентуалног читаоца, да прелиста, прво – једну моју дужу „песму“ (Фрагмент отет од ветра), и друго, тај текст који спомињем из часописа ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3. Па онда нека све то сравни и изведе закључак за себе.

Ја немам другог избора до да објавим све то, што ће чинити овај текст у целини, овде, као и да сачекам да неко од издавача у Србији објави тај мој роман, који ми је СКЗ вратио и не прочитавши га са провидним изговором. Кажем провидним, јер само после неколико дана након што сам добио одговор СКЗ, видео сам да овај издавач позива на промоцију нових књига, не једне него више нових књига. Дакле, друге књиге може да трукује, не и Бела Тукадрузове…

====

ФРАГМЕНТ ОТЕТ ОД ВЕТРА

ЛУКИЋ МИРКО – СКЗ (Кучево, 13. април 1968). – Нуди Задрузи збирку песама ПОКИСЛО ЦВЕЋЕ (1 л. ; 29 х 20 ; п. р. ; лат. ). СКЗ – МИРКУ ЛУКИЋУ (Београд, 3. јула 1968). – Секретар (Н. Стипчевић) одговара да Задруга нема едиције у којој објављује збирке песника почетника (1 л. ; п. м. ; ћир. ).
(Светлана Стипчевић : КЊИЖЕВНИ АРХИВ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ
ЗАДРУГЕ 1892 – 1970, Београд, СКЗ, 1982, стр. 181)

Свако може за једну ноћ и бог постати, сматрао је Проперције, и
бесмртан постати, ако му драгана, Цинтија поклони више њих.
Ко је упознао бесну љубав, истинску љубав која не зна ни за какву
меру и ограничење, ко се ко Амор родио на селу између говеда и
неукротљивих кобила, ко је пио на гозбама из чаша од буковог дрвета,
ко је уживао у тишини, и живео задовољно у усамљеним шумама, коме
се у тами у игри драгана отимала, да би му затим груди обнажила и
пољупцем отварала сањиве очи – тај није измислио страшан мач, нити
је суров и грозан човек. Више је налик на ратара који је упрегао волове
у плуг, и у миру лозу однеговао и вино сачувао у бурадима. Он, ма шта
га снашло, вози кући из шуме на колима жену и децу. И његов алат,
мотика и раоник, блистају и на киши, док оружје сурових најамника у
мраку рђа.
Нећу се бојати старости, ако остарим као сељак.
Волим да будем тамо где се још увек ору дубоке бразде и засејава
здраво семе. Где се нешто ново заиста рађа (дете, лист, киплинговски
мајмунски град у џунгли, МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ, бачија или
црква, рибњак или испирање злата из шљунка) и можда баш томе
треба захвалити, што скренух са уобичајеног правца и уместо на
Зелени венац пођох са ветровитих калдрмисаних улица старог Београда
(Задарска) у најближу књижару. У тој књижари се књиге могу
слободно прелиставати, и тако после Атласа корова, налетех на
књижурину КЊИЖЕВНИ АРХИВ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ
ЗАДРУГЕ 1892 – 1970, где у одељку ПРЕПИСКА С ПИСЦИМА
(1 – 448), сређеном по азбучном реду, прочитах на крају слова Л – не
верујући својим очима – редове цитиране горе.
Књижурина беше објављена пре тринаест година и ја сам је, ево, први
пут прелиставао тек сада, као четрдесетпетогодишњак. Када сам 13.
априла 1968. године понудио СКЗ своју прву збирку песама
ПОКИСЛО ЦВЕЋЕ, нисам имао ни пуних осамнаест година. Био
сам ученик трећег разреда гимназије, и радије сам читао Бодлера и
Адија, и неке друге европске песнике. Ја се добро сећам како је
изгледала та збирка, али сам заборавио наслове песама, и НИСАМ ЈЕ
САЧУВАО! Јесам ли је бацио? Спалио? Као кроз дим недавне
прошлости, могу да се сетим летњег дана када је стигао Одговор
секретара СКЗ, али не и тога шта је било са рукописом. Негативан
одговор беше нешто непријатно, зато сам на то скоро сасвим заборавио.
И никада се тога више не бих ни сетио да случајно не налетех на
књижурину КЊИЖЕВНИ АРХИВ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ
ЗАДРУГЕ 1892 – 1970, где у одељку ПРЕПИСКА С ПИСЦИМА
(1 – 448), сређеном по азбучном реду, прочитах на крају слова Л – не
верујући својим очима – редове цитиране горе.
Књижурина беше објављена пре тринаест година и ја сам је, ево, први
пут прелиставао тек сада, као четрдесетпетогодишњак. Када сам 13.
априла 1968. године понудио СКЗ своју прву збирку песама
ПОКИСЛО ЦВЕЋЕ, нисам имао ни пуних осамнаест година. Био
сам ученик трећег разреда гимназије, и радије сам читао Бодлера и
Адија, и неке друге европске песнике. Ја се добро сећам како је
изгледала та збирка, али сам заборавио наслове песама, и НИСАМ ЈЕ
САЧУВАО! Јесам ли је бацио? Спалио? Као кроз дим недавне
прошлости, могу да се сетим летњег дана када је стигао Одговор
секретара СКЗ, али не и тога шта је било са рукописом. Негативан
одговор беше нешто непријатно, зато сам на то скоро сасвим заборавио.
И никада се тога више не бих ни сетио да случајно не налетех на
поменуту књижурину.
Колико је још таквих ствари на које сам сасвим заборавио и
којих се вероватно никада нећу ни сетити?
Ништа не треба уништавати!
Ни одбацивати сасвим.
Чак ни концепте писама, верзије песама, есеја,
романа, драма. Свака је (чак и најнеуспелија) запамтила понешто
битно, што је прожето крвљу и слузи рађања, и што је ближе истини
од најистанчанијег сећања!
Свака смрт и свако умирање надживљују себе у преображењу, у
забораву огромном и на први поглед несхватљивом.
Сваки издавач има свој змијски реп.
И своје змијске чељусти.
Постоје уклета места која треба заобилазити, где се замрзава чудесна
и неизмерна енергија, енергија заблуда. И енергија вампира и њихових
синова вампировића, и енергија пресвучених бараба, оних што
шминкају мртваца и покушавају да га оживе – шта ја имам са свим тим?
Узалудан је окршај са сабластима, ја чекам нешто друго – згодан час
– ако до њега уопште дође – а понекада и долази – подстакнут
најтривијалнијим чињеницама, реченицама, ситницама, мрвицама које
покрећу камење старе воденице, ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ, напуштене
поодавно…
Ево, усред ове антикварнице чујем шкрипу воденичних каменова –
између жрвња нашла су се зрна брда и година, стена и литица
заборава, тзв. личности, огромна растојања,
ОТПОЧЕЛА ЈЕ ДУГО ИШЧЕКИВАНА МЕЉАВА, и
већ – фино бело брашно – сипи као снег – уметност ради душе……

(Средином јануара 1995, Београд)

===

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
Краља Милана 19
11000 Београд
Драган Лакићевић
главни и одговорни уредник

Београд, среда 18. фебруар 2014.

Поштовани Уредниче,

Драги Драгане Лакићевићу,

Част ми је да Вам понудим рукопис „Шифра ЈЕГУЉА“ (рукопис условно речено романа на коме сам потрошио деценије и коначно га заокружио током пролећа минуле 2013. године), о коме могу да кажем, само две ствари: шта је тај рукопису ствари, види се већ на првој страници рукописа. Друго, што се усуђујем да кажем: да су неки од ,јунака“ ове књиге, (као на пример Михаило Петровић – Мика Адас) били и аутори СКЗ. Да ли ћу и ја то постати. у својој 63. години, то је оно на шта Ви треба да одговорите. Ја знам шта сам написао, наравно, али Вама остављам на савест да процените – занима ли то СКЗ да објави у некој од едиције за коју Ви одредите, или не.
Видећете, када прочитате рукопис (надам се да ћете га лрочитати). зашто га
шаљем прво Вама, у овом и оваквом, коначном облику. Барем се надам.
У роман су уграђени, поред стотину других ствари, и нека сасвим аутентична документа, која ће бити први пут објављена (из несталог, па пронађеног, чувеног „куфера Мике Аласа“)…
Претпостављам да сте начули да од 2003. године штампам своја дела под псеудонимом Бела Тукадруз., али и ако нисте, просто подсећам: Ја сам 2010. године коначно решио да Бела Тукадруз буде моје књижевно име. То не значи да ја имам неки разлог да скривам свој грађански идентитет, не. Ја своје име и презиме нисам променио, значи остајем Мирослав Лукић, али имам и разлог да објављујем под наведеним псеудонимом.

Примите најсрдачнији поздрав,

Моја адресаје и даље:
Мирослав Лукић 11196 БЕОГРАД-Раковица,
Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 Моб. тел.: +38165 3006950,
Интернет адреса : miroslav7275@gmail.com

Српска књижевна задруга

11000 Београд, Краља Милана 19 ….

Мирослав Лукић 11196 Београд – Раковица Сердара Јанка Вукотића 1/13

Поштовани господине Лукићу,

Главни уредник Српске књижевне задруте, г. Драган Лакићевић, предочио је Управи Српске књижевне задруге рукопис Шифра Јегуља, који сте нам послали, тј. понудили.

Верујемо да Ви знате да СКЗ има Закон који је донела Народна скупштина Републике Србије. Тај Закон штити Задругу као установу из 19. века, али не предвиђа никакав буџет. Уз то,

Видети ово писмо у целини :https://s1957.files.wordpress.com/2014/06/odg.pdf

=========

Проговарам о томе поново и на овај начин, пружајући солидну грађу на
тему духа савремене српске књижевности, зашто овде није било лустрације и зашто се избегава превредновање? Какве смо ми имали уреднике?
Овај текст опет нуди инспиративну грађу. Сад ће читаоци и посетиоци интернет локације
“Литургија” моћи да провере и увере се својим очима – колико су тачне оцене неких уредника,
попут оне смешне и бирократске оцене Д. Лакићевића о “Литургији”, да књига припада
временима која су “иза”. Да ли?
Д. Лакићевић је парадигма, прототип свих тих уредника који су исти, и чак директни потомци и наследници оних које су заменили

Ове редове сам објавио у прошлом броју књ. часописа ЗАВЕТИНЕ +, бр 3, у контексту бацања дугих погледа уназад, као да сам гледао у боб, слутећи и наслутивши, да ће почетак мојих ауторских контаката са СКЗ, од 1968. до 1994. бити исти као и крај – 2014.. Зашто бих веровао и Д. Л., као уреднику, и оној која је уместо њега одговорила? Ту госпођу не познајем, нити сам њој писао, што се види из мог писма.Али кад је већ одговорила, могла је да потражи и неке друкчије изговоре, а не да потеже државу Србију, – држава Србија мени није ништа крива у овом случају, не. Држава Србија нема везе са тим, што се у СКЗ „ради“.

Лаж је кратких ногу, свака лаж.

У том прошлом броју књ. часописа ЗАВЕТИНЕ + ја сам написао још понешто, што је вредно до допре до најширег, тј. планетарног корпуса читалаца, изнео сам на видело неке ствари које се дешавају далеко од очију српске књижевне јавности; дотакао сам се „окупације“ СКЗ, послератне окупације ове српске установе, позивајући се на истраживачку књигу Предрага Пузића.

Кад рукопис, који сам понудио СКЗ, буде објављен као књига, не само истраживачи овог случаја онемогућавања и одбијања рукописа у једном дужем временском интервалу (1968 – 2014) , скоро пола века, већ и обични и радознали читаоци, схватиће у чему је ствар!

Али, ону дуго ишчекивану мељаву – из песме – не могу зауставити такви, описани, не. Ни ћутањем, ни изговорима, ни одбијањима. Именовао сам их, да им имена не буду заборављена – како у будућности неки слични њима не би правили јазове и штету – бољима од себе. Такви су могући још једино у земљи Страдији…И земљи Недођији, земљи Неповрата!