Из МОЈИХ БЕЛЕЖНИЦА

***

Сетио сам се једног  друга из гимназије, јер сам га сањао . Мали смо разред били – седаманест ученика. Неколико младића. Девојака је било више. Сањао сам га : ускаче у камион, за њим ускаче неки непознати човек тренер? Клања му се. У камиону има униформисаних младића…И других појединости могу да се сетим. Камион је на даскама позоришне сцене; на камиону су деца; неки непознати човек као да има снагу  џина помера камион на ивицу сцене тако да се  сваког трена може преврнути, као кола пуна сена у  провалију, али се ипак, срећом, не преврће. Сећам се још како учитељица * (сада је у пензији) и ја силазимо низ неку клизаву низбрдицу; она се котрља, ја силазим опрезније…Неки врбак, пловчије јаје. Опет неки непознати људи, налик на ловце, на рибаре.

Затим – призор из једног села (највише налик на центар једног влашког села на Пеку) ; подрум; џакови са црним луком…
Последњи пут сам  видео тог мог друга на матури – дакле, пре више од тридесет и три године. Чуо сам да је завршио  вишу школу, да се настанио у једном пограничном месту, да се оженио…Никада није дошао  <на обележавање матуре > – ни на десетогодишњицу, двадесетогодишњицу.
Никад га нисам питао где је завршио основну школу. Имао је деду по мајци у близини вароши у којој смо матурирали. Становао је у центру. Био је дете разведених родитеља. Имао је и неког полубрата, склоног алкохолу, вагабунда, који се повремено појављивао у вароши (касније сам га виђао у центру Београда – пре десетак година, сасвим случајно; сећао ме се, али се нисам усуђивао да га питам за полубрата; да ли је жив; откуд у Београду?)
Не бих могао рећи да ми је  био наклоњен, нити ико од другова из разреда. Били су уображени, били су комплексирани…
Каква смо ми били генерација, какви школски другови?
Да знам број његовог телефона одмах би му телефонирао, или ма ком другом из нашег разреда.
Погубили смо се после завршетка матуре; или првих година студија –  када смо једни друге избегавали; зашто? какав смо ми свет? Никада га нисам повредио, ни запиткивао…
Зашто сам га сањао?…
(Субота, 2. фебруар 2002. Око 10:20 ч)

ЛеЗ 0005270  

2 thoughts on “Из МОЈИХ БЕЛЕЖНИЦА”

  1. Vladimir Jaglicic said:

    Лепа цртица, потребна и важна, али мислим да је недовршена.
    Требало би је наставити, највероватније, изненадним сусретом са изгубљеним врсником (сусрет би био одговор на битно питање „зашто сам га сањао“).
    То је, уосталом, питање плана: по мом мишљењу, добар план би био, после сусрета, нестанак, или смрт пријатеља, и, потом, разрешница, коју би могао да донесе разговор са прјиатељевим братом (вагабундом који се у причи већ спомиње).
    Мислим да краће форме траже такав план, и да треба да се састоје из неколико епизода које дају неку врсту целине.

  2. У реду је. Ја верујем да је боље неке ствари оставити недовршеним. У миту. Одакле су и дошле. Нека нешто доврше и надограде они који долазе, драги колега

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s