Неке тамо године кад сам био матурант / Бела Тукадруз

Издвојено

Ознаке

Ових кишних и суморних поподнева, кад нека врста мини-потопа хара Србијом, сређујем своју сеоску библиотеку. И тако налетим на једини сачувани примерак књиге коју сам објавио давно, пролећа 1969. године – пре 45 година. Доносим фототипију стрница 18. и 19. У стању каквом је данас. Тамо има прича о салашу, крај Пека, у Лакомици, Салашу Севераца, на коме смо безмало мој млађи брат и ја одрасли. Тај салаш је јуче преплавио поводањ Пека, не види му се више ни кров, значи да га је вода понела у дунав, у Црно море, како судбина на крају крајева све понесе.

Мирко Лукић: ХОМОЉСКИ МОТИВИ, прво изд. Кучево, мај 1969. - 57 стр.

Мирко Лукић: ХОМОЉСКИ МОТИВИ, прво изд. Кучево, мај 1969. – 57 стр.

Ево, прво, корица те књиге, коју су моји другови и пријатељи, ученици 4. разреда гимназије „Бранко Радичевић“, у Кучеву, распродали на  великом народном вашару, који се зове исто као и та књига… 800 примерака распродато за три дана!!

 

А онда и песма, и цртеж тога салаша, који цртач – мој покојни пријатељ Мирко Стојићевић,никада није стигао да види…  Затим додајем и неколико фотографија снимљених јуче, о свету који је дефинитивно збрисан, што треба прихватити без поговора.

Неке тамо године (песма из књиге, која неће бити прештампавана за мога живота)

Неке тамо године (песма из књиге, која неће бити прештампавана за мога живота)

Преправке су моје, ко зна када су учињене, можда док сам био као студент, схватајући да песма понегде и фолира, и додаје нешто што није било…?

Али салаш је био, пре неколико година мој млађи син је направио неколико снимака. Салаш је и после толико година одолевао дивљој ћуди планинске брзавице, јер је био зидан циглом

… А и сам сам прошлог лета начинио неколико снимака обора испред салаша, неколико снимака трешње испред салаша. На којој је било, као ћилибара, воћне смоле, коју смо понекад, као деца, жвакали…

Поплава Пек, тј. с. Мишљеновац, потес Баре-Лакомица, 16. мај 2014.

Поплава Пек, тј. с. Мишљеновац, потес Баре-Лакомица, 16. мај 2014.

Поплава Пек, тј. с. Мишљеновац, потес Баре-Лакомица, 16. мај 2014.  Исто, али мало другачије. (Салаш је на крају воденог поља, иа дрвећа, у вртлогу водене стихије)

Поплава Пек, тј. с. Мишљеновац, потес Баре-Лакомица, 16. мај 2014. Исто, али мало другачије. (Салаш је на крају воденог поља, иа дрвећа, у вртлогу водене стихије)

..

Ко од шале, Пек је савладао бедем и запенушао на регионалном путу Београд - Пожаревац - Кучеево - Неготин... Поплава Пек, тј. с. Мишљеновац, потес Баре-Лакомица, 16. мај 2014. )

Ко од шале, Пек је савладао бедем и запенушао на регионалном путу Београд – Пожаревац – Кучеево – Неготин…
Поплава Пек, тј. с. Мишљеновац, потес Баре-Лакомица, 16. мај 2014. )

..

Пек је знао да побесни једном у веку. Полудео је, кажу наше стогодишње баке, пре 114. година, 1910, начинивши незапамћену штету, и узевши и крвне жртве… Воде и године нико још није обуздао ни зауставио. Нама се пружила „прилика“  каква се само једном пружа у веку да то видимо, доживимо и забележимо…

 

 

 

 

 

 

 

МОЈА ИСТОРИЈА / Бела Тукадруз

Издвојено

Ознаке

Бела ТУКАДРУЗ   СЕВЕРЦИ   (одломак)

 

4

 

Bela Tukadruz krajem 2012

Bela Tukadruz krajem 2012

МОЈА ИСТОРИЈА. – Не пишем роман, ни дневник, мемоар, нека то чине излапели и уображени политичари малих народа, ни анти-роман. Ја ово не пишем за читаоца: не! Ја читавом свемиру поверавам оно што припада једино свемиру. Називам све ово Причом, иако то превазилази причу, све то има своју унутрашњу стварност, разлоге и побуде. Све се то може пренети, али се не може примити. Све је засновано на самом себи, корен има у самоме себи. Све је ово засновано на Истини. На апсолутној истини. Јер она постоји и она је неуништива. „Пошто је неуништива, она је вечна. Будући вечна, она постоји сама собом. Будући да постоји сама собом, она је бескрајна. Будући бескрајна, она је пространа и дубока. Будући пространа и дубока, она је трансцендентална и интелигнетна. Зато што је пространа и дубока, она садржи целокупно постојање. Зато што је бескрајна и вечна, она остварује или усавршава целокупно постојање. По пространству и дубини, она је као Земља. По трансценденталној интелигенцији, она је као Небо. Бескрајна и вечна, она је сам Бескрај“.

Сартр је знао да биографија „има подмукло деловање у писању“. Коментаришући Сартрову мисао, Киш вели: «Књиге и нису ништа друго до пишчева лична и породична архива. И ако су формалисти пришли делу занемарујући у њему удео биографског, они су тиме хтели да кажу да је биографско иманентно делу, па стога занемарљиво. Изучавајући дело ми заправо изучавамо и један од пишчевих докумената; биографија писца налик је на палимпсест. Све зависи који нас слој рукописа интересује. На томе су засноване све критичарске школе, на том опредељењу за један од слојева палимпсеста. Формалисти су пак били први који нису хтели да дрљају и бришу последњи слој рукописа. Знали су оно што и Сартр зна: за то подмукло деловање биографије“.

Читајући све оно што сам писао после новембра 1996. године, видео сам тачку која се у мени разрасла у све бескрајности.

Такав сам када сам се разрастао Богочовеком: сав сам зрачио божанским бескрајностима, и осећао се бесмртним и бескрајним на многим тачкама свога бића. Доживео сам рођење у Христу, преображење у Христу, пишући на хиљаде страница о неразјашњеној тајни нестанка моје покојне супруге. Откинуо сам се од европског човека, суженог, опатуљеног, осакаћеног, смањеног и сведеног на разломак и одломак човека, јер је у мене навирало осећање бескрајности и бесконачности.Откинуо сам се од релативизма европског хуманистичког прогреса, од оца анархизма и нихилизма. Пут којим крећем, вијугав је. Шта бих о њему могао да кажем сада? Је ли то пут ослобађања од страсти да бих видео Тајну Живота? Је ли то прави пут откривања самог себе? Кад је реч о мојој психологији, ма колико то уопштено изгледало – тананој и неухватљивој, постоји опасност да ми измакне, и често је измицало нешто. Често посматрах живот са страшћу да бих му видео облике. Од како сам се родио и суочио са светом, око своје лако рањиве представе о себи самом градио сам слојеве одбрамбених заклона, попут тврдих рожнатих љуштура. Да бих барем мало напредовао у трагању, морам сљуштити те заштитне оклопе, и допустити да оно меко, дрхтаво Ја буде додирнуто, и да додирује. Тек када уследе ти додири могу изгубити свој такозвани идентитет и почети да се стапам с оним обухватнијим идентитетом који је моја могућност. То љуштење чини човека рањивим, и, ако човек у то време доживи какав потрес, а ја сам га доживео, и то какав!, врло тешко му је да се опорави. То се, кажу, догађа када у некој страственој љубавној вези један од партнера изневери другог.

Ја сам тако далеко од правог почетка!

Живот и Смрт су делови Судбине. Њихов редослед, као дан и ноћ, од Бога је, изван човекове могућности уплитања. Ово сам у своје време преписао из једне старе књиге и запамтио. Верујем да је то било, можда, лета 1985. године.

Баш ме брига за нестрпљивог читаоца: он воли да иде Главним Путем, јер је тако једноставније, а ја сам скренуо на споредне стазе. Ја верујем да ће ме споредне стазе довести на крају на Главни пут. Јер Главни Пут је тамо где се дошло до сазнања и где се стекла чврста вера.Редослед Живота и Смрти био је изван човекове могућности уплитања – онда док је Бог био жив, и док Бога нису заменили несавршени сурогати: вођа, идеологија, политика.

Скачем са ствари на ствар – да ли ће ико разумети ову причу? Колико њих разуме ветар, зиму усред пролећа, пролеће усред зиме?Ако ово већ има неки облик, онда је то онај облик који је дошао из свемира. Ако уопште буде било читалаца ових забележака, и ако се неком од њих учини да сам шупаљ, туп, слаб, да сам прљав, оклевало, да сам рђав карактер заробљен привиђењима прошлости, нека тако мисли.

Прочитао сам на стотине романа овог века и минулих и већина ми се гади.

 

Све чешће ми се мота по глави нејасна слика из детињства, Звижд, обале Пека; баре усред врбака и ракитара. Залеђене. Клизали смо се њима, лед је био дебео десетак сантиметара, могао је издржати коње и кола пуна џакова кукуруза. Клизили смо по леду, кад уз обалу реке од мраза пуцају дебела стабла, топола, а њихово трешје лети као одапете стреле у ваздуху.Преко Пека је предео који ми се враћа; на њему постоји невидљиво чудесно брвно преко реке за враћање душе. Место Преласка. Од Кисона до Белила пружа се потес ливада, воћњака; не више од петнаестак хектара, и све то уоквирено на северу током Пека, а на југу, под самом Стржевицом, током српачке ваде.

Одрастао сам Преко Пека.

Преко Пека: роман – поема песма. У девет подебљих свесака исписано је, нешто што представља целовитост свести, талог подсвести. Све је почело сећањем; сетио сам се летњих дана док чеках позив за одлазак на одслужење војног рока; сетих се врзине око Стојиловог салаша; грлица које слећу на врзине. Сећао сам се кад је сва била у цвету, глога, или дивљих ружа.

ХХ век су преплавиле пустиње, звери, болести јавне и тајне, кумири и вође.

Иза сваке преране смрти стоје несумњиви знакови проклетства, злих духова и свиња. У само две генерације народ се искварио и хранио атеизмом. Старозаветни Бог је хранио веру свога народа сећањем на знакове прошлости и даром садашњих знакова. Будио је у њему наду наговештајем будућих знакова. Бесмисао је бесмислен док се поближе на испита. Дрвеће расте како му се хоће. Сабирам: распршен је мој живот, близак и далек, као кап вина у бачви чисте воде.

Настављам да пишем, састављам забелешке којима не желим да побудим интересовање, никад нисам умео да пишем лепо, осим писмених задатака у част државних празника, и кад год сам добио одличну оцену, знао сам да сам професорку књижевности шармирао начитаношћу, цитирајући мртваке, јер фразе, шупље као бамбусова трска, делују на васпитаче. Ужасавам се сладуњаве финоће и лепих реченица, тврдим да су мрак и писма јеретика и злочинаца, дневници развратника и терориста и разочараних цура занимљивији од углађених прича.

Све што пишем и што ћу написати, биће моја исповест!

Написано већ заузима око 3 кубна метра хартије, ако не и више. Да би се све то прочитало, потребно је десетак година, и мени сетада чинило, усред океана написаних папира, током летњег ферија 1984. године, то место за неко сигурније прибежиште. Научио сам да је боље од нечега почети, него се и даље препустити оклевању, одлагању, јер болест и смрт могу да претекну моју немогућу наду. Ја сам одувек имао извесну наду да ће доћи часови када ће из мене покуљати као крв из артерије права истина око кобне смрти. Временом сам схватио да се о том проблему и енигми не може писати са унапред задатом тезом и погонском снагом дубоке патње, да се морају узети у обзир све могућности и околности, чињенице и оне мање очигледне, најневероватније, све што се касније сазнало, па макар било и врло непријатно да се саопшти, пре свега властите заблуде, апсурдна сумњичења, итд. Да се одмотавам као велико клупко предива, док се не стигне до другог краја кобног конца.

До Истине.

 

 

травка из звижда, с-и србија, пролеће 2013. фотодокументација заветина

травка из звижда, с-и србија, пролеће 2013. фотодокументација заветина

 

 

Белешка о роману СЕВЕРЦИ (одломак)

 

…Најновији Бела Тукадрузов роман, започиње оним чиме се завршио претходни Пасија по Амарилису (2008).

У том смислу, најновији Белатукадрузов роман, СЕВЕРЦИ, може се читати и као наставак Пасије по Амарилису, који поред осталог расветљава и неразјашњене тајне претходног романа. А највећа загонетка је, поред осталог, и место у Панонији где је, према речима анонимног фотографа, наводно потонуо Филип Сенковић.

У једном другом Бела Тукадрузовом роману Доктор Смрт (2003), при самом крају постоје и ове речи:

«Ето докле је догурао хваљени прогрес и хуманизам, омогућио је рад ђаволове воденице, воденице смрти да престанка меље непрегледне поворке људи.

     Хиљаде помисли ми је промицало кроз главу; могао бих написати књигу, када би за то било прилике. Али, ја сам у џаку, свезан у врећи, и непознати киднапери ме ко зна где возе?

     Вероватно ће ме бацити у реку, има на Дунаву и Сави згодних места. А зашто? Шта сам тим људиума учинио – нажао? Не познајем их; нисам иха дакле ни теоријски могао повредити, увредити. Не воде они мене на губилиште зато, већ по нечијем наређењу. Можда по налогу самог Доктора Смрти? … И тад ми је постало јасно, нешто, што се тиче самог проблема смрти. Вредност, праву вредност сваке науке, сваке филозофије, сваке религије, сваке културе требало је да тражим, читајући је у контексту са смрћу…»

Доктор Смрт је била је права посластица за књижевне сладокусце, својевремено, и право је чудо да књига није имала и судски епилог. Први пут у српској књижевности дата је прилика киднаперима, представницима мрака и страве, који се на крају тог романа понашају двоструко прво као мучитељи и давитељи, а затим и као духовити витезови који тобож увиђају своју грешку. Трансформисани пуковник тајне службе Ђока Ђокић упозорава Дрма (доктора религиозне медицине, сведока, у много чему налик на Ф. Сенковића):

«И пиши, брате, оштрије од Господина Ђоке!Немој да нас опет разочараш…»

…..

Бела Тукадрузов најновији роман, као и споменута два претходна његова романа, баве се расветљавањем мрака и страве ђаволове воденице, на начин невиђен не само у српској књижевности, него у у европским књижевностима, пре тога. Тема најновијег Бела Тукадрузовог романа није влашка гозба, Празник духова, сусрет влашких шамана, већ судар беле и црне влашке магије, разобличавање нечастивог и призивање басми против змајева који су изгледа задужени да попију вино пре него што се заметну цветови на чокоту.

Поезија којом је прожет и овај роман Бела Тукадруза, почиње и завршава се искуствима која су фатална. Сва три споменута Бела Тукадрузова романа, а нарочито овај последњи, који је својеврсна фантомска књига у најбољем смислу тога израза, на неког лењог или са предрасудама читаоца могу оставити утисак као да их је написао неки неслободни песник. Такве читаоце упозоравамо речима Сиорана да су слободни песници ирелевантни, зато што су само слаби песници слободни…

Овакви романи ће увек бити на мети свима онима којима је лаж дража од истине. А првенствено Флоберовим папагајима и пуковницима попут Амарилиса, Ђокића и иних. …То је истовремено апсурдна и трагична повест о томе како завршавају мегдани између новог Боланог Дојчина и Доктора Смрти. На индиректан начин, али врло убедљив, ова књига показује између осталог и то зашто је један писац, какав је Бела Тукадруз, несумњивог талента и богатог опуса, држан што даље и што дуже од најшире публике, уз помоћ свих механизама лупежа понора…

                                               Александар Лукић         

 

Видети и: http://novinebuducnosti.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B5/%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%9B%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

=================================================== директни контакт  са аутором (за преводиоце на светске језике)

 

ПОСВЕЋЕЊЕ / Миодраг Мркић

Издвојено

Ознаке

„…Кад се уметност изроди а машта пориче, рат завлада народима.
Духовни рат : Израел ослобођен из Египта, то је уметност ослобођена природе и
опонашања.
Песник, сликар, музичар, градитељ : мушкарац и жена, који нису једно од њих, нису ни хришћани.
Морате оставити очеве и матере, куће и имања, ако стоје на путу уметности.
Молитва је проучавање уметности….“
Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам осећао да се пост – како рече Блејк – тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после – верујем, до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв. најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да губе, са успесима кјоје су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо
ми удови.Али ја то нисам могао одмах тако јасно схватити, као што сада пишем. Схватио сам с годинама, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија). Не жалим за љубавима и пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где. Јер да ли су то биле праве љубави и истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство Цезарево, велики Сотона?
Било је оних које су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су све што се могло узети – станове, атељее, синекуре, стране стипендије, просторе у галеријама, лепотице, по неколико кућа…); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је напредовала?
Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може бити док се лепота не покаже гола?
Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са Царством, које је против уметности?
Једном је од њих ( а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња.
Срећом, судбина и Бог су нас на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.
Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.
Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама :
…Без непрестана рада ништа се не може учинити.
Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.
Исус, његови апостоли и ученици беху уметници.
Њихова дела уништи седам анђела од седам цркава азијских, Антихристов наук.
Стари и нови Завет велики су законик уметности.
Уметност је дрво живота. Бог је Исус.
Наука је дрво смрти.
Сав је посао човеков уметност, све ствари.
Нема тајне у уметности.
Неплодан човек није хришћанин, а рушилац је још мање.
Хришћанство је уметност, а не новац. Новац је проклетство.
Што зовемо старинским драгуљима, то су драгуљи с Ааронова прснога оклопа.
Није ли сваки порок, могућ човеку, у Библији отворено описан?
Није грех све што Сотона таквим назове : све љубави и милости Вечности…”

Мирослав Лукић: УСПОН У ЕМПИРЕЈ :У виђењима оног света. – Београд,
ЗАВЕТИНЕ : Мобаров институт, 2002, 92 стр. ; стр. 7 – 9: Јеванђеље уметника
( 29. књига ДЕЛА М. Лукића)

У овом тексту, наведеном из књиге УСПОН У ЕМПИРЕЈ У виђењима оног света, који узимам за мото ове моје књиге о Лукићевим ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА и Лукићу као својеврсном “уклетом” песнику – препознајем експлицирани и имплицирани устав Лукићеве поетике.
Препознајем и програм, и тематику, нарочито тематику мистике; препознајем општи став песника према животу, обичном свету; препознајем племенити гнев према свету уопште.
Наравно, препознајем и известан еклектицизам у песниковој философији, религији, мистици, поетици…
Варијације пробоја у онострано (Дух живог песника Лукића сија у другој равни, у равни мртвих песника. У чаролији апсолутне димензионалности)
…Ближи се поноћ новембарска. Песник је сам. Тишина и тиховање се споре. Компјутер блуди у пребирању у свом вештачком апсолуту. Траје собичак на мансарди своје сете. Песник је опкољен нередом реда, књига, часописа, рукописа, првих отисака, коректура… Ту је и флаша наше, песничке амброзије, брље, шоме… Песник вечност укуцава у речи.
Како Празнину, Тишину, Не(биће)… приказати бојом, звуком, мирисом, додиром?… Како описати трансцеденцију људским језиком? Нечим што је само можда тричави вид манифестације Не(бића), Тишине?… Још је најтеже приказати песника који је за неке тренутке у разговору утехе са мртвим, “проклетим” песницима? И званично књижевно – историјским “проклетим”, “уклетим”, песницима таме, “понора”, песницима који “играју између лудила и смрти”.
Илузија реалности је обавезно својство уметничких, песничких дела, уз обавезну занимљивост, елеганцију и мотивисаност. Како Ништавило, Ништа, “НЕ” приказати? Ту беспредметну предметност. Не помаже нам ни мисао на супрематизам, на Маљевича, ни, ни, ни на само “ни”, “НЕ”.
Илузија реалности. Есејистичка реалност илузије, трансцеденције песника. Сусрет песника са мртвим “уклетим” песницима. Њихове утехе и савети песнику аветињске метафизике, сфере последње мистике, сенке будућности.

*
Тишина и тиховање. Интересантно је за мене да песник Лукић пише и ради, бар неке ствари, уз музику. Није изгледа класична музика. Релација Тишина и музика, и то изгледа музика која није апсолутна. Није апсолутна музика која се бар по називу приближава Апсолуту, небеској хармонији.
Значи, “бука” је тишина. Апсолутна тишина и апсолутна бука. Можда је то и нека слика релација егзистенција, манифестно… – Есенција, Не(биће), Тишина… Програм , манифест и апсолутна музика, апсолутна поезија?
Акустичка дрога.
Споразум неспоразума. Пунине и Празнине. Тишине и “буке” (музике)… Можда је ту неки процеп, процеп за улаз у онострано?… Пробој
зида друге равни?
Овај рад о песнику Лукићу доживљавам као неки поетички природни наставак мога релативног познавања поетике песника Мирослава Лукића и посебно поетике његове апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Мада у неком смислу ширине и дубине, апокалипса је нешто шире и од индивидуалне апокалипсе Лукићеве и песника уопште у његовој визији; мртвих песника који су, пак, ето, можда из света постапокалиптичног. Из света крајњих свођења рачуна; дакле, из есхатолошког. Било како било, овај рад употпуњује поетичку слику о Лукићу и то са у неком смислу сродним песницима (и нашим и светским) и по њиховом поетском програму, манифесту са мотивима о општим сликама света, па и донекле мистичног. Белетристичко – лирско у интеракцији песника, својеврсних “уклетих”, песника који “играју између лудила и смрти”. Песник Лукић пева у песми “ARS LONGA, VITA BREVIS”:

“Поворке мртвих песника
распршиле су моје заблуде
и помогле ми да ступим на прави пут.
И један коњ, коњ из снова, или из детињства
добар коњ који потрчи чак и на сенку бича.
Добри песници су мртви
и њима нудим своју песму”
“…Тишина је предвече напета и плодна”
(“Каталог осујећеног песника”)

“Вечни реализам” и Лукић, и “проклети” песници кроз векове. Да, Лукићева Тишина.
Овај мој рад је пројекција стихова наведне песме “ARS LONGA, VITA BREVIS”. Али, по логици индивидуалне апокалипсе, о којој сам написао неколико страна у књизи “Сфера последње мистике”, овај мој рад је свесно – несвесна пројекција и мојих индивидуалних тама тела и духа – душе.
Исто се може узети да је у томе што сам изабрао да пишем о “Фаталном ортодоксном Ускрсу 1999. године” избор моје индивидуалне апокалипсе, пројекција телесно – духовног. Чињеница је да сам и не слутећи, после писања рада “Сфера последње мистике” имао две операције, говори о несвесној индивидуалној апокалипси, о њеној пројекцији….

_____________________  Напомена Уредника

      Из Уводног поглавља Мркићеве књиге огледа : СЕНКЕ ТИШИНЕ : Огледи о поетичкој драми “ПЕСАМА ИЗ РОМАНА” Мирослава Лукића (одломак из редигованог рукописа припремљеног за штампу 2. изд.)

(00023) КОНКРЕТНА МУЗИКА / Белатукадруз

Издвојено

Ознаке

 

Буди ме конкретна музика: орнитологија,
шум крила птичијих, гребање канџи по црепу,
шкрипа кочница аутомобила,
дрхтај утробе земље.
Ветар који отвара / затвара врата,
или чешља метласте жбунове мериска (вреса?).
Ветар који свира на црним штаповима
сунцокрета у кромпиришту у позну јесен.
Хучање шуме.
Вране у окршају са Кошавом.
Мрмљање воденице;
рушење воде; лавеж у даљини.
Аутомобил у убрзању,
у заустављању;
пролазак воза – преко пружног прелаза,
преко железничког моста.
Земљотрес има свој хук.
И река која надолази….
Одјек талпи дрвене ћуприје,
звук потковица коња, крава.
Звук папака коза или оваца.
Крик слепих мишева
око гротла пећине.
Кликтај жуна.
Ехо маневарских борби.
Добош сеоског општинског послужитеља.
Мукање крава.
Фрктање кобила.
Гроктање свиња.
Пролазак теретног воза. Шинобуса.
Запевка са гробља.
Ударци чекића по наковњу.

Захуктавање воза.
Дуго оглашавање парне локомотиве.

Црквена звона.
Тиктакање часовника.
Опадање ораха, или дуња.
Прасак прангија.
Пуцњи ловачких пушака.
Зујање мешалице цемента и шљунка.
Дробљење Дробилице камена.
Зујање усисивача…
Жубор потока. Шиштање змије.
Цврчање цврчка.
Писак даждевњака.
Цилик ласта…
Дозивање пастира.
Експлозије у каменолому.
Прелет фазана преко папрати.
Кукање кукавице.
Кукурикање у даљини.
Мјаукање.
Шиштање гуске на гнезду.
Пућпурикање на хоризонту.
Грмљавина усред буквика.
Приближавање пљуска.
Клепетуше
на овновима.
Узвик пастира : Обррррр!

00021. Moara parasita

Издвојено

Ознаке

Ови редови могу бити веома поучни за сваког песника, оног древног и оног савременог. Па и овог који потписује ову књигу. (Moara parasitaПуста воденица.)
Песник јавља својим пријатељима да је завршио, заокружио једну важну ствар. Ово можда није и најцрвенија ружа на свету, али аутор се унапред радује што ова ружа неће бити у складу са оном хаљином коју су носили у његово време девојке, а бога ми и доста мушкараца које су савременици сматрали песницима.
Иако, можда накит вреди више него цвеће, ову ће књигу извлачити, верујем, и када буде била прашњава, јер овај архив у оснивању је, можда, место за скупљање правих адиђара, како би рекао Вајлд …
Никоме другом није посвећена, до оном славују из Вајлдове приче о ружи и славују (в. у књ. Кантервилски дух и још неке приче, Изд. књижара „Напредак“, Београд, 1921, стр. 64, и даље).
„… А кад Месец засја на небу, Славуј долете на Ружино Дрво и
притиште својим грудима трн. Целе је ноћи певао са својим грудима наваљеним на трн, а хладни, кристални се Месец наже доле и слушаше. Целе је ноћи певао, а трн му се забадао све дубље у груди, а крв му је отицала поточићем.
Он је најпре певао о рађању љубави у срцима девојке и дечака. И на
највишој гранчици Ружиног Дрвета се расцвета једна зачудо лепа ружа, листић за листићем је следовао као што је ишла песма за песмом. Бледа је била, у почетку, као магла која лебди над реком – бледа је била као стопе јутра, па сребрнаста као крила зоре.
Као одблесак руже огледане у сребрном огледалу, као сенка руже која се огледа у бистром извору, тако је блед био цвет који процвета на највишој гранчици Дрвета.
Али Дрво повика Славују да притисне још јаче својим грудима
трн. „Притисни још јаче, мали Славују“, повика Дрво, “ јер ће сванути Дан, а Ружа неће бити готова“.
И тако Славуј притиште још јаче својим грудима трн, а све јаснија и јаснија биваше његова песма, јер је сад певао о рађању пасије у душама човека и девојке.
И некаква нежна румен обли ружине листиће као румен у лицу младе кад јој младожења пољуби усне. Али трн још не беше доспео до срца Славујевог, те, због тога, и Ружино срце оста бело, јер једино крв срца Славујевог може да нарумени Ружино срце.
И Дрво повика Славују да притисне још јаче својим грудима трн…
И тако Славуј притиште још јаче трн својим грудима, а трн му
додирну срце, те му се разлеже пуцањ од бола кроз срце. Горак, горак је био његов бол, а његова је песма постајала све дивљија и дивљија, јер је сад певао о Љубави која се усавршава Смрћу, о Љубави која ни у гробу не умире.
И чудновата ружа сва поцрвене, као ружа источног неба. Румени су јој били листићи, а румено као рубин њено срце.
Али је Славујева песма постајала све слабија и слабија , те он почне да  лупка својим криланцима, а некаква скрамица се навуче на његове очи. Слабија и слабија постајаше његова песма, и он осети да га и у грлу нешто гуши.
Тада даде и свој последњеи излив музике. Бели Месец то чу, те и он
заборави на зору и луњаше по небу. Црвена ружа такође чу ту музику и сва се стресе од екстазе и отвори своје листиће свежем јутарњем зраку. Ехо однесе ту песму у пурпурну пећину на брегу и пробуди њоме успаване пастире из њихових снова. Лебдела је кроз шеваре о реци, и река однесе абер мору.
„Гле, гле!“ повика Дрво, „ружа је сад готова“ ; али Славуј не одговори ништа, јер је лежао мртав на високој трави са трном у своме срцу…“

00020. Пред мајчину смрт

Издвојено

Ознаке

Светлост је лек (за мене). Синоћ сам се искрено помолио Богу, који је изнад свију нас, за здравље најближих…Бележницу треба оставити отворену. Рашчистити радни сто. Не дозволити стварима да ме затрпавају…                                                                                                                                (Гугутке, и врапци, бољи су метереолози од званичних!) Надам се да ћемо решити породични проблем који имамо најдаље до јуна месеца о. г. Желим да моји стари родитељи пређу у  Б. и живе са нама. Јер о њима треба водити непосредну бригу. Све грешке треба поправити… Град је подношљивији за живљење старијих особа  од полуопустелих села…

12 : 25 ч. Доручковао. Ручак се кува. Застала ми је кнедла у грлу од помисли на разговор између  жене (са којом  ћу живети  у старости?)  и мог млађег сина. Таква помисао се јавила поводом оног што је рекла једном  ( „Једино ће он бити искрен према нама, кад остаримо „ . )

Главобоља. Светлост у лођи. Пробија се и у поткровље. (Прљавштина. Брзо напредује свуда; по поду; понајвише, ипак, у кухињи.)…

Опробавао различите формате… Светлост лије

             (Белешке из фебруара 2002. године)

00017. Узалудно тумачење снова…

Издвојено

Ознаке

…Не знам како смо уопште доспели на планину. Сад више нисмо путовали на точковима већ апостолски узбрдо.   Који је то био предео? Карпати? Изнад нас су кружили гавранови. Раширених крила, као орлови. Видели смо у шуми и врхове аветињских остатака неког дворца каменог; дворца грофа Дракуле? Гавранови су били све кликтавији : и бацали су  нешто испред нас, камене коцке, четвртасте камене блокове, који су својом тежином убијали зечеве, али ни један од зечева не беше размрскан? Видео сам како их ћутљиво растржу стрвинари – ту сам се пробудио престрављен, потржио цигарету, али све је цигарете преко ноћи попушио мој нервозан син ( нервозан пред полагање тежих испита). И док сам брзо излазио из стана и силазио низ степениште, коса ми је расла, нарочито када су  заграктала прелећућа црна јата…Тих  десетак минута, до киоска и назад спустила су  завесу  преко најважнијег. Сузе су ми се откидале од нечега у мени; слутње; не знам. И не покушавам да протумачим снове………..

00016. То је можда био пут који води преко моста, пут преласка у дубље слојеве страве

Издвојено

Ознаке

У дом ујака сам, покушавам да се сетим, стигао, али нису хтели да ми отворе врата; неке жене; препречиле су се у вратима и прозорима : шта су то имале да ми приговоре? Ипак сам ушао. Видео неке  џемпере, обукао један, гледајући кроз прозор, јер то је био северни прозор ујкиног дома кроз који сам видео како улазе у ауто. И не знам да ли затим или нешто касније, видео сам оца како стиже у двориште и хвалише се како је ноћ провео са неком млађом учитељицом родом из правца из којег долећу црна јата. Провео је ноћ са  женом која му се понудила, која је  наводно у некој вези са мном : ту особу сам у збиљи познавао и ништа према њој нисам осећао осим…равнодушности. Није важно да ли сам био разочаран понашањем оца, и не знам шта је даље било с њим, и како сам се нашао у неком пределу којим доминирају врбе и мочвара; неки су људи у измаглици нешто пословали…То је можда био пут који води преко моста, пут преласка у дубље слојеве страве. Заиста, сличан постоји и води све до газа преко реке према суседном селу… Колона је ишла према неком мосту, и ја сам пришао високим црним људима и отпочео разговор са једним. Ко је он? Професор универзитета? Као и његов сапутник, који ме је познавао? Налик на М. С. Нисмо се упознали, а разговарали смо.

 

(Покојни Срба Митић у осредњој  песми „Сан“, дотакао оно битно и неизрециво о сну, том чуду, што изражава  драгоцено неодбегло, наше неотето: Стотине мене / Тамо негде онамо…   )

00015. Зашто ми се враћа то име или влашки надимак Гургуљ?

Издвојено

Ознаке

Јесам ли то дом ујака заувек напуштао?Или га је напустио неко други? Или ће га тек напустити?Ко је Тај непознати са којим сам разговарао? Тај  што је ишао у колони са полубратом моје сестре од стрица?

Зашто ми се враћа то име или влашки надимак  Гургуљ?

Грактање. Пробудио сам се из кошмара, из грактања, и долазило ми је у сусрет грактање, са северозапада, црна јата птица, која у свитање прелећу кров. Није било ни једне цигарете  на мом столу. Морао  сам да сиђем брзо до првог киоска (до  оних што раде непрестано), и док сам силазио дизала ми се коса на глави од помисли на слике из сна и од помисли да ће све ишчезнути неповратно; силазио сам низ степениште и већ их чуо, та  уобичајена свитајна прелетања црних јата, долазили су као јека мога сна…

 

00011.Врбе се суше…

Издвојено

Ознаке

Шума се обнавља на свој начин. Врбе се суше остаривши, али, гле, окружене су новом генерацијом стабала…

Одрастао сам у близини, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој  је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним  љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда  био је дубок вир, наша плажа…Ту се најинтезивније одвијао живот  првих мојих двадесет година…Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и  ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода  прокључала на високим летњим температурама, него злато.

Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину…

Имате ли утисак да ће те излетети, пред овим сликама које стоје пред вама отворене? Пазите, пазите!

00010.Трава

Издвојено

Ознаке

ЛЕПО  И НОВО?

Све је друкчије него што се чини. У овој својеврсној  и још неописаној зони сумрака једва се назире Зона преливања. Све што је на Земљи  оцртава се на Небу у сутон…

…Загледајте се у небо док залази Сунце. Удубите се у облаке; и видећете на небу – мора и планине које сте запамтили, реке, ушћа и заливе…Проверите. Постоји трећа димензија; постоје  тродимензионалне слике, али их не може свако видети…

Пробајте…

00009.У трагању за једном једноставном и дубоком песмом

Издвојено

Ознаке

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у  завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских,  македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….

…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.

Био сам увек неко ко сања о једној немогућој  песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку  песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној  песми….

00008. Други поглед низводно

Издвојено

Ознаке

Неописива места. Је ли ово негде на неким притокама уз Амазон?

Не, то је  на месту бившег Речног острва, рукопис пролећни Пека, коме острва нису у стању да се супроставе, ако нема јова… Добре одбране. Сигурног пазуха грана под којим се шири мирис јоргована.

Реци је досадило да заобилази једно острво и онда га је првом згодном приликом претворила у брзак, непрозирни…

00007.Један поглед узводно

Издвојено

Ознаке

Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар. Зато треба објављивати, чим нешто завршим; макар у 50 пр. Библиофилска издања су ми наметнута… 

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…

Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго. Оловна тежина и боја. Као некада, када сам се расипао у безброј неописивих погледа. Када сам проводио на обалама недеље, месеце, године… Милион опажаја; титрања, скакаваца; галебова, рода. Пек, то баш и није најбоље име за ову реку; брзавица би било примереније. Она сваког пролећа мења ток; и о томе нико никад неће написати чак ни причицу! … Ни о белуцима, о пириту, плавом шљунку и можда понеком златном грумену, можда ће неко причати најближима у четири ока. …

 

00002.Голастрана (мај 2012)

Издвојено

Ознаке

 

 

После свега, питање тајне, судбине, детињства, бездана остаје нерешиво. Како пребродити мистерију завичаја, лепоте, гробова?

Са оваквим сликама на видику, усред поља (близу Лакомице), чујем да неко понавља: Лакомица, Лакомица, Лакомица, Лакомица, и тамо где се завршава Гола Страна, шири се дубок један вир. Турски Вир. Нема дна. И по њему плива један дугачки балкански змијски цар. ..

ПОСВЕЋЕНО ДРВО – ЗАПИС / CONSECRATED TREE – ZAPIS

Издвојено

Ознаке

ПОСВЕЋЕНО ДРВО – ЗАПИС

 

Сви су путеви Господњи милост и истина.

Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Бога су тамо

сместили у Музеј, а овде на брежуљке,

не да би га задржали на уздама.

Јер Бог више воли живописне пределе,

тргове, цркве , манастире,

врхове брда и долине,обичне људе, најобичније, најнезнатније,села и засеоке, изворе и бачије.

Бог је вечно на ногама.

Бог нам иде у сусрет.

*

Родио сам се да живим и да наставим

тамо где су застали најбољи у мојој

фели, да објединим започето и прекинуто,

све покушаје, да ништа не оставим у траљама,

да снагу тела и ума трошим на каљење

старог и новог гвожђа,

да оснивам нова сазвежђа, земље и светове,

шуме и бачије, куће и гробнице,

рибњаке и видиковце, јер је све

садржано у мени, као у жиру, а за живот ми –

као и Луису де Камоенсу, схватих у четрдесет и шестој –

(Одломак из Свеске Сахара Амазон)

________________

CONSECRATED TREE – ZAPIS

 

All ways of the Lord are mercy and truth.

All ways of Western Europe are cruelty and lie. There, they put God

in the Museum, and here on the hills,

not to keep him reined in.

because God prefers scenic beauty,

squares, churches, monasteries,

hilltops and valleys, ordinary people, most ordinary, most insignificant villages and hamlets, springs and cottages.

God is forever on his feet.

God is walking up to meet us.

*

I was born to live and to continue

where the best of my kind stopped,

to join what was started and cut short,

all attempts, to leave nothing in rags,

to use the strength of body and mind on tempering

old and new iron,

to found new constellations, earths and worlds,

forests and cottages, houses and crypts,

fishponds and vantage points, because everything

is contained in me, as in an acorn, that I need to live –

just like Luís de Camões, I realized at forty-six –

 Belatukadruz

(Excerpt from Notebooks Sahara Amazo)

Цветни пентаграм / Бела Тукадруз

Ознаке

,

цветни пентаграм (Мариа

цветни пентаграм (Maria Valdes Odriozola)

За Maria Valdes Odriozola

Одраз звезде?
Давно умрле?
Угашене?
Или дах
Снега, који је
Процветао?
Можда се дух
Успаван
Поодавно
Пробудио
И осмехнуо?

Цветни пентаграм, исто (Maria Valdes Odriozola)

Цветни пентаграм, исто (Maria Valdes Odriozola)